„Razumem svoj problem…”, kaže mi klijent na početku sesije. „Želim da budem vrhunski u nečemu. Ali istovremeno… želim da znam sve. O psihologiji, umetnosti, tehnologiji, međunarodnoj politici, sportu. Interesovanja me razvlače na previše strana.”
Prepoznajem ovu priču – i u sebi i u stotinama razgovora. Neki ljudi oduvek imaju osećaj da ih svet zove sa svih strana. Pa se često osećaju da stoje na raskrsnici sa deset puteva, i svaki na svoj način izgleda primamljivo. Inače uče lako, interesuju ih mnoge stvari, vole da istražuju, kombinuju i stvaraju.
I dok drugi imaju jasan put, kako vreme prolazi sve oni sebi sve češće postavljaju pitanje: „Šta je zapravo moj poziv? Šta sam uopšte ja?”
Istina, drugi im često zavide — „Blago tebi, sve ti ide!” Ali u njihovom unutrašnjem svetu često vlada neki nemir. Jer svestranost može biti i dar i prokletstvo.
Ljudi koji „ne mogu da se odluče”
U literaturi, osobe sa puno interesovanja, nazivamo polimati. Poznatiji je možda termin renesansni ljudi, po periodu u kom su cvetale razne discipline i zapaženi stvaraoci bili posvećeni više zanimanja. To su osobe koje ne mogu – i ne žele – da stanu na jednoj oblasti. Privlači ih mnoštvo različitih pravaca.
Psihološki gledano, kod njih je prisutna visoka otvorenost ka iskustvu – osobina ličnosti koja podrazumeva kreativnost, radoznalost, ljubav prema učenju i fleksibilnost misli.
Leonardo da Vinči bio je slikar, pronalazač i filosof. Nikola Tesla je, pored revolucionarnih izuma, voleo poeziju. Bendžamin Frenklin je bio i pisac i naučnik i diplomata.
Njihova svestranost nije bila prepreka, već izvor veličine. Takvi ljudi povezuju ono što drugi ne vide kao povezano. Misle van šablona, lako prelaze iz umetnosti u nauku. U svemu traže smisao, a ne samo formu.
Švajcarski nož
Ali evo problema.
Svestranost je poput švajcarskog noža – fleksibilna, sposobna da reši različite situacije: da otvori vino ili konzervu, oljušti jabuku… Švajcarski nož je divan – dok god znaš kada ga koristiti.
Ali u današnjem svetu, koji nagrađuje duboku specijalizaciju, svestrani ljudi na kraju dođu do osećaja da su „pomalo dobri u svemu, ali vrhunski ni u čemu”. Problem nije u samom nožu. Problem je u očekivanju da jedan alat mora biti savršen za sve situacije, ili – još češće – u tome što nismo naučili kada koristiti koju njegovu funkciju. I tu se stvori kriza identiteta.
„Nikada ne završim ništa do kraja”, kažu mi. „Stalno počinjem iznova. Svuda po malo zadovoljstva, a nigde dovoljno.”
Uzmi za primer Stiva Džobsa u ranim dvadesetim – zainteresovan za kaligrafiju, zen budizam, voćnu ishranu, elektroniku, dizajn. Lutao je po Indiji, eksperimentisao sa LSD-om, išao na časove kaligrafije. Mogao je ostati večiti tragač. Ali ključna razlika: na kraju je ostao dovoljno dugo u jednoj oblasti da stvori nešto duboko. Njegova svestranost je postala prednost tek kada ju je integrisao u fokus, a ne kada je bežao od jednog interesovanja do drugog.
Svestranost kao odbrana?
Ali da li je objašnjenje uvek tako jednostavno? Da li se iza ove osobine ponekad krije nešto dublje?
Psihodinamske teorije objašnjavaju kako jedan od načina nošenja sa ambivalencijom velikih odluka jeste princip površnosti – odbrambeni mehanizam koji nam pomaže da izbegnemo unutrašnji konflikt.
Površnost ovde ne znači samo „biti u svemu pomalo”. To je često i rascepkavanje – odnosa, aktivnosti, fokusa – na sitne delove, tako da nijedan ne dobije dovoljno značaja.
Zamislite: umesto jednog snažnog mlaza vode koji prolazi kroz crevo, imate tuš sa mnogo sitnih rupica. Kroz te rupice „ispuštamo” psihičku tenziju nastalu nezadovoljstvom potreba. Puno malih kanala – ali nijedan dovoljno jak da stvarno ispuni.
Evo i konkretnog primera: poznajem čoveka koji je istovremeno učio tri jezika, išao na časove slikanja, radio na dva freelance projekta i planirao pokretanje podcast serije. Nije napredovao ni u jednom. Svaki put kada bi neki projekat počeo da zahteva ozbiljnu posvećenost – kada bi trebalo da se suoči sa sopstvenim ograničenjima ili da podeli dublje rezultate – on bi prešao na sledeći. Nikada nije morao da se suoči sa pitanjem: „Da li sam dovoljno dobar u OVOME?” Jer nije ostao dovoljno dugo da dobije odgovor.
Beg od ambivalencije
Zašto bi to iko radio?
Zato što nas površnost čuva od snažnog vezivanja – za osobu, za posao, za hobi. A gde nema vezivanja, nema ni jake ambivalencije – onih suprotstavljenih emocija koje izazivaju unutrašnji konflikt.
Tolerancija na ambivalenciju je ovde ključna. To je sposobnost da podnesemo i prihvatimo istovremeno osećanje ljubavi i mržnje prema istom objektu – osobi, poslu, izboru… To je normalan, ali psihički zahtevan proces koji zahteva zrelost i kapacitet.
Kada se površno vezujemo za mnogo stvari, nikada ne dođemo do tog nivoa intenziteta. Ne razvijamo snažna osećanja – ni pozitivna ni negativna. Skliznemo s površine na površinu: bezbolno, ali i bez dubine.
Dakle, ono što izgleda kao „prirodna svestranost” ponekad može biti i nesvesna strategija izbegavanja. Ne uvek – ali dovoljno često da vredi proveriti.
Tolerancija na ambivalenciju ključna je za sve „ozbiljne” stvari: izbor profesije, dugoročan posao, trajnu vezu, brak, roditeljstvo. Sve to zahteva da ostanemo i kad nije lako. Da podnesemo frustraciju. Da prihvatimo da ono što volimo ponekad i mrzimo – i da to ne znači da treba da pobegnemo.
Koliko puta sam čuo: „Sve je bilo super prvih šest meseci. Onda je postalo rutinski. Osećao sam se zaglavljeno. Morao sam da krenem dalje.” I onda – nova firma, novi početak… i isti obrazac posle šest meseci.
Možda jeste problem u poslu ili vezi. Ali možda je problem u tome što nismo naučili da izdržimo ambivalenciju – da ostanemo i razrešimo konflikt, umesto da pobegnemo u novi ciklus idealizacije i povlačenja.
Još neki faktori
Svestranost je često praćena strahom da nešto propuštamo (FOMO – Fear of Missing Out). Svaki izbor deluje kao izdaja drugih mogućnosti. Upisuju master, a pitaju se da li su ipak trebali da pokrenu biznis. Prihvate posao, a misle na onaj drugi koji su odbili.
U digitalnom dobu, ovaj strah je pojačan do ekstrema. Svaki dan vidimo ljude koji uspevaju u oblastima koje smo i mi razmatrali. Svaki Instagram story postaje dokaz da smo mogli nešto drugo. I tako, umesto da gradimo dubinu u jednom pravcu, stalno preispitujemo – i ponovo počinjemo.
A ponekad se tome pridruži i fantazija o sopstvenoj neograničenosti – omnipotencija. Česta kod osoba koje ne mogu da podnesu ideju da u nečemu nisu izuzetne. Tada širina postaje zaštita od dubine – jer bi dubina otkrila granice.
Moj klijent iz uvoda bio je upravo u tom sukobu: želeo je ekspertski nivo znanja (majstorstvo, dubinu), ali i svestranost (širinu, neograničenost). Ta dva cilja su u stalnom sudaru. I naravno da je bio iscrpljen. Kao i mnogi koji nose ovaj unutrašnji konflikt. A kako vreme prolazi, a mi se ne odlučimo – sukob postaje sve veći.
Kako izaći iz ove zamke?
Ključ nije u tome da „izabereš jedno i zaboraviš sve ostalo”. To bi za ovakve situacije bilo prestrogo, gotovo nasilje nad sobom. Ključ je u integraciji i sazrevanju.
1. Nauči da podneseš ambivalenciju
Ovo je najvažnije, mada najteže.
Sledeći put kad osetiš poriv da odustaneš, zastani. Zapitaj se: Bežim li od ambivalencije – ili zaista osećam da ovo nije za mene? Da li ponavljam stari obrazac?
Ostani malo duže. Prođi kroz fazu razočaranja. Jer tek tada počinje prava nagrada. Svaki izbor nosi i gubitak. To je deo zrelosti.
Praktično: Postavi sebi rok. „Daću ovome još tri meseca pre nego što preispitujem odluku.” Posle tri meseca, zastani i preispitaj. Jesu li iste stvari koje su te nervirale i ranije, u drugim projektima?
Ako jeste – to možda nije problem sa projektom. To je možda tvoj način bekstva iz ambivalencije.
2. Integracija umesto odricanja
Ne moraš grubo seći i birati između svojih „ljubavi”. Možeš im dati neko mesto – ali ne sve u isto vreme.
Evo, ja sam bio inženjer, pa učitelj joge, pa na kraju psiholog. Našao sam srednji put i pomirio svoju ljubav prema nauci i strukturi sa ljubavi prema filozofiji i ličnom rastu i razvoju. Bilo je tu još interesovanja, ali njih sam pomirio hobijima i načinom na koji provodim svoje odmore.
Ne moraš napustiti sve. Ali moraš stati dovoljno dugo na jednom mestu da osetiš dubinu. A onda, kada stekneš majstorstvo, lakše ćeš integrisati i ostale interese.
3. Fokus kroz vrednosti
Kad znaš zašto nešto radiš, nije toliko važno šta tačno radiš. Jer cilj je uvek vrednost, potreba, osećanje – a izbori su sredstvo za ostvarenje cilja.
Ako su tvoje vrednosti učenje, doprinos ili kreativnost – one se mogu izražavati na hiljadu načina. Kada znaš svoje vrednosti, lakše integrišeš različite interese u jednu celinu. Ne gledaš više na to kao „ili-ili”, već kao „kako svi ovi putevi vode istom mestu?”
Zaključak – Put sazrevanja
Svestranost nas podseća da nismo definisani jednom ulogom ili karijerom. Ona je poziv da živimo autentično i prihvatimo da je naš identitet slojevit.
Ali istovremeno, to je često faza pred poziv da sazremo – da naučimo da ostanemo, da se vežemo, da podnesemo ambivalenciju koja dolazi sa stvarnom bliskošću i predanošću.
Svestranost nije poremećaj koji treba izlečiti. Ali ako te godinama sprečava da osećaš dubinu, bliskost ili majstorstvo – možda te štiti od nečeg važnijeg: od rizika da zaista nešto postaneš, a ne samo sve znaš.
Razlika između polimatije i bekstva nije u broju interesovanja – već u tome da li možeš da ostaneš i kad postane teško.
Ako se prepoznaješ u ovome, postavi sebi jedno pitanje: Šta je to što već dugo „razmatraš”, a nikad nisi ostao/la dovoljno dugo da vidiš šta bi bilo?