U svojoj praksi često čujem klijente koji se žale na svoje “nisko samopouzdanje.” Kada pitam šta to konkretno znači, oni se zbune. “Pa… nemam samopouzdanja. Uopšte.” Kao da je samopouzdanje neka opšta osobina koju ili imate ili nemate.
Ali hajde da razmislimo malo drugačije.
Na primer, ako ste sami i pozli vam u sred noći, koga biste zvali da vam pomogne? Verovatno onu osobu za koju znate da će se odazvati i pomoći u bilo koje doba dana. U jednog prijatelja se možete pouzdati da će vam pozajmiti novac kad zatreba, u drugog da će doći na vreme, u trećeg da će vas saslušati i saosetiti se sa vama kad imate potrebu da podelite nešto što vas muči.
Samopouzdanje funkcioniše na isti način. Nije reč o nekoj generalnoj stvari koju ili imate ili nemate. To je skup konkretnih sposobnosti u kojima ste se vi samima sebi pokazali pouzdanim ili niste.
U šta se možemo pouzdati kod sebe?
Kao što se u jednog prijatelja možete pouzdati više u nekim situacijama nego u drugima, tako se i kod sebe u neke osobine više pouzdajete nego u druge. Možda ste izuzetno pouzdani kada obećate nešto drugima, ali redovno ispalite sami sebe. Ili ste odlični u kreativnim zadacima, ali se plašite javnog nastupa jer “niste za to”.
Problem nastaje kada ovo generalizujemo. Kada sebi nešto obećate pa to ne ostvarite, poput obećanja da ćete jesti zdravije ili vežbati redovnije. Pa umesto da kažemo: “U ovoj konkretnoj nameri nisam uspeo.”, pozabavite se razlozima neuspeha i zapitajte “Šta mogu drugačije sledeći put?”, vi neuspeh pripisujete svojoj ličnosti.
Ovakvo generalizovanje posebno je zastupljeno kod ljudi sa nestabilnom slikom o sebi. Oni svaki neuspeh doživljavaju kao dokaz svoje ukupne bezvrednosti, a svaki uspeh pripisuju sreći ili spoljašnjim okolnostima. “Naravno da sam dobio posao, oni nisu imali boljih kandidata.” “Samo su bili ljubazni kada su me pohvalili.”
Ironično, ove iste osobe često imaju veoma visoko samopouzdanje u svoju nesposobnost. Sigurni su da će podbaciti. Pouzdani su u svoj neuspeh. I to postaje samoispunjavajuće proročanstvo. Sa takvim stavom veća je verovatnoća da doživimo novi neuspeh ili jednostavno odustanemo, što dodatno učvršćuje problem.
Kako nastaje nisko samopouzdanje?
Setite se deteta koje uči da hoda. Pada stotinu puta. I ustaje. Pada ponovo. I ponovo ustaje. Niko mu ne govori: “Vidiš, rekao sam ti da ne umeš da hodaš. Bolje sedi i ne pokušavaj.”
Ali kako rastemo, negde na tom putu ova dozvoljena bezbrižnost se gubi.
Često je to zbog roditelja koji nisu dozvoljavali da probamo stvari sami. Dete vidi gitaru i kaže: “Hoću da probam!” A čuje: “Ne, to nije za tebe, polomićeš je.” Ili kasnije, kada ipak proba i pogreši: “Vidiš? Jesam ti rekao da ne diraš.” Ili još gore: “Sve čega se dohvatiš upropatiš.”
Ponekad je problem bio u prevelikim ili premaim očekivanjima. Očekivali su od nas premalo pa nikada nismo imali priliku da se dokažemo. Ili previše pa smo stalno doživljavali neuspeh, bez obzira koliko smo se trudili, i na kraju odustali.
Postoji i još jedan tihi saboter samopouzdanja – neuspesi iz kojih nismo naučili prave lekcije. Umesto da analiziramo šta nije funkcionisalo i kako možemo drugačije, pripisali smo neuspeh sebi kao celoj ličnosti. “Nisam uspeo jer sam loš, glup, smotan…” umesto “Nisam uspeo jer nisam znao kako da priđem problemu, ili nisam dovoljno vežbao tu konkretnu veštinu.”
Zamka beskonačnog poređenja
Ali čak i kada u detinjstvu dobijemo dobru osnovu, moderni svet donosi nove izazove.
Socijalne mreže postaju jedna velika izložba tuđih „uspeha“. Vidimo influensere koji žive savršene živote – barem na internetu. Vidimo prijatelja koji odmor provodi u Japanu, kolegu koji je napredovao, poznanicu koja je “našla sebe” i sva sija. Čak i reklame koje prikazuju ljude koji se bude naspavani protežući se uz osmeh.
I poredimo njihove najsjajnije trenutke sa našim najgorim danima. А naša percepcija vrednost je, bez izuzetno stabilnog jezgra, gotovo uvek relativna. Ne kaže se džabe: bolje biti kralj u selu nego sluga u gradu.
Istraživanja pokazuju da više patimo kada smo ispodprosečni u uspešnoj grupi nego kada smo iznadprosečni u prosečnoj grupi – čak i kada su objektivni rezultati identični.
Problem nije u poređenju samom po sebi. Problem je kada biramo nerealne standarde poređenja. Kada merimo svoj svakodnevni život prema pažljivo odabranim i ulepšanim trenucima drugih ljudi.
Kako graditi samopouzdanje?
Hajde da krenemo od onoga što radi, sa konkretnim pristupima.
Setite se kada ste učili da vozite auto. Na prvom času verovatno niste imali nikakvo samopouzdanje – ruke stegnute na volanu, pogled ukočen, svaki manevar bio je mentalni maraton. Ali sada, nakon hiljadu sati vožnje, vozite gotovo automatski. Razgovarate, slušate muziku, razmišljate o sasvim drugim stvarima. Samopouzdanje u vožnji se gradilo sat po sat, kilometar po kilometru.
Isto važi za sve druge oblasti. Ključ je početi sa malim, sigurnim koracima. Ako sebi kažete “Od sutra ću svirati gitaru sat vremena dnevno”, a nikada je niste držali u rukama, verovatno nećete ispuniti obećanje. Ali ako kažete “Sutra ću naučiti još jedan akord” – to možete. Malo, ali dosledno.
Svaki put kada ispunite obećanje dato sebi, gradite dokaz pouzdanosti. Svaki put kada se ispalite, taj dokaz se umanjuje. I ne radi se o veličini cilja, već o doslednosti.
Okružite se ljudima koji vas vide realno – ne onima koji će vas stalno kritikovati ili slepo govoriti kako ste savršeni, već onima koji vas vide sa svim manama i dalje vas cene. Teško je da verujete u sebe kada ste okruženi stalnom kritikom ili nemate realno pozitivno ogledanje.
Koristite svoje snage umesto da opsesivno radite na slabostima. Ako ste kreativan tip, gradite samopouzdanje kroz kreativnost. Ovaj pristup ne samo da donosi bolje rezultate već i jača osećaj kompetentnosti.
Postignite nešto “opipljivo”. Sertifikati, diplome ili titule nisu samo papiri – to su potvrde da ste bili dovoljno uporni da završite višegodišnji projekat i postignli nivo znanja i kompetentnosti. Slično važi za bilo koju drugu naučenu veštinu ili postignuto priznanje. To su opipljivi dokazi koji ostaju kao oslonac, čak i kada doživite neuspeh negde drugde.
Uloga psihoterapije
U psihoterapijskom radu često počinjemo sa konkretnim pitanjem: “U šta se ne možete pouzdati kod sebe?” Umesto da radimo sa nekom opštom idejom o lošem samopouzdanju, razdvajamo konkretne stvari. U čemu tačno nema poverenja?
A onda nije loše podsetiti se: “U šta se možete pouzdati?” I tu često dolazi do iznenađenja. Ljudi otkriju da ipak postoje oblasti u kojima jesu pouzdani. Možda ne u svemu, ali u nečemu sigurno.
Često čujem: “Nikada nisam ovako razmišljao o tome. Mislio sam da sam jednostavno loš u svemu.” A onda polako počinjemo da razdvajamo konkretne sposobnosti od generalizovane slike o sebi. Ne radimo sa “lošom osobom”, već sa osobom koja u nekim konkretnim oblastima nije razvila dovoljno kompetencija pa tako ni samopouzdanja.
Usput, kroz terapijski odnos koji nije kritičan već prihvata osobu onakvom kakva jeste, klijent doživljava korektivno emocionalno iskustvo. Za razliku od iskustava iz prošlosti, ovde postoji prostor za greške, prostor za učenje i prostor za rast bez osude.
Da zaključimo
Samopouzdanje nije nešto što ili imate ili nemate. To je posledica hiljada malih iskustava u kojima ste bili ili niste bili pouzdani prema sebi. I dobra vest je: ta iskustva mogu da se menjaju.
Možda danas ne možete da se pouzdajete u sebe u mnogim stvarima. Ali možete početi sa jednom. Jednim malim obećanjem koje ćete ispuniti. Jednom veštinom koju ćete naučiti.
I polako, obećanje po obećanje, iskustvo po iskustvo – graditćete pouzdanje u sebe koje počiva na realnosti, a ne na fantaziji.