Jutros sam otvorio orman da nešto obučem. Pred sobom sam imao 27 majica. Dvadeset sedam! I opet sam stajao tu pet minuta, zbunjen, ne znajući šta da izaberem. Na kraju sam obukao onu istu zelenu majicu koju nosim već tri dana.
Zvuči poznato?
Paradoks našeg vremena
Živimo u eri koja nam je obećala slobodu kroz izbor. Supermarketi sa desetinama pasti za zube, edukativne platforme sa milionima sadržaja, online prodavnice koje nam nude “sve što poželimo”. Instagram ima 2 milijarde korisnika, Netflix 15.000 filmova i Amazon 350 miliona proizvoda.
I pitamo se zašto se osećamo izgubljeno.
Tehnologija je trebalo da nam olakša život, a informacije da nas učine mudrijima. Umesto toga, mnogi od nas se osećaju kao da tonu u moru mogućnosti.
Psihologija preopterećenosti
Psiholog Barry Schwartz je u svojoj knjizi “Paradoks izbora” skrenuo pažnju na važnu istinu: više opcija ne znači veće zadovoljstvo. Upravo suprotno.
Kada imamo previše izbora, naš mozak ulazi u stanje koje naučnici nazivaju “umor odlučivanja”.
Evo zanimljivog primera: istraživanje u supermarketu pokazalo je da su ljudi koji su birali između 6 vrsta džema kupovali 10 puta češće od onih koji su birali između 24 vrste. Problem nije bio u kvalitetu opcija, već u količini mentalne energije potrebne za izbor jedne tako obične stvari.
Ali ovde nije kraj problemu. Ova preopterećenost nas primorava na brzinu. Da bismo “ispratili sve”, moramo podeliti naše ograničene mentalne i emocionalne kapacitete na bezbroj stvari.
Rezultat? Postajemo površni. Skrolujemo umesto da čitamo. Lajkujemo umesto da se povezujemo. Konzumiramo umesto da stvaramo.
A kada živimo na površini, počinje da se dešava nešto opasno.
Gubljenje kontakta
Gubimo kontakt. Sa opcijama koje biramo, sa životom koji živimo, sa prijateljima koje imamo, sa sobom. A gde nema dubokog kontakta, nema ni pravog zadovoljstva.
Kontakt nije samo fizička blizina. To je stanje prisutnosti, fokusa, svesnosti.
Kada jedemo, da li stvarno osećamo ukus hrane ili samo žurimo da završimo obrok dok čitamo vesti? Kada razgovaramo sa klijentom, da li smo tu ili već planiramo sledeći sastanak?
Rasipamo se na više doživljaja koji suštinski nisu ni doživljeni. Od svega po malo a ničega dovoljno.
Lekcija iz ranca
Prošlog proleća sam dva meseca putovao po Indoneziji sa rancem od 40 litara – težine oko 12 kg. Svako ko putuje na ovaj način mudro bira veličinu ranca, jer zna da će ga usput, koliki god bio, napuniti.
Za mene je tih 40 litara bio optimum. Sve do trenutka kad sam na surfovanju polomio rebro.
Kako sam odlučio da putovanje nastavim povređen, svoj ranac sam zamenio tri puta manjim i u njega stavio: 2 majice, 2 šorca, kabanicu, četkicu za zube i vodič. Ok, bilo je tu i još par stvari, ali stvarno minimum. Sve ukupno maksimalno 4 kg.
Kako je vreme prolazilo rebro je zarastalo, ja se osećao sve snažniji, a ranac je ostao isti.
Lakoća i sloboda koju sam osećao bez suvišnih stvari bila je prelepa. Nisam morao da razmišljam šta ću da obučem, da li moram do smeštaja da ostavim ranac. Mogao sam svuda da pešačim, uskačem i iskačem iz prevoza, krećem se bez opterećenja.
I ništa mi nije nedostajalo.
Pomislio sam, kako bi bilo da tu lekciju proširim na ceo život. Zamislio sam se: koliko nosim nepotrebnih stvari u svom mentalnom rancu? Koliko obaveza koje ne služe mojim stvarnim ciljevima? Koliko druženja koje ne hrani moju dušu? Koliko informacija koje samo stvaraju buku u glavi?
Nauka potvrđuje intuiciju
Istraživanja pokazuju ono što intuitivno znamo.
Jedna studija je pokazala da oni koji poseduju manje materijalnih dobara često izveštavaju o većem zadovoljstvu životom. Druga studija je na primer otkrila da ljudi koji žive u jednostavnijim prostorima imaju niži nivo kortizola – hormona stresa.
Ljudi koji svesno biraju minimalizam kao životni stil imaju i veću fokusiranost na svoje prioritete, dublje odnose, manje finansijskih problema i više vremena za ono što ih stvarno čini srećnima.
Pakovanje mentalnog ranca
Ideja minimalizma nije o tome da se odreknemo svega i živimo kao monasi. To je ideja o tome da se pitamo: “Šta u mom životu stvarno dodaje vrednost, a šta samo zauzima prostor?”
Kao što sam u Indoneziji morao da biram šta stane u mali ranac, tako možemo da biramo šta zaslužuje mesto u našem životu.
Šta nosimo a ne treba nam?
Počnite sa onim što možete da vidite – prođite kroz orman, police, fioke. Koje stvari čuvate “za svaki slučaj” a taj slučaj nikad ne stiže? Zatim pređite na nevidljivo – koliko aplikacija na telefonu ne koristite? Na koliko newsletter-a ste pretplaćeni a ne čitate ih?
Šta nosimo a teško nam je?
Sa koliko prijatelja se družite iz navike a ne iz radosti? Koliko obaveza imate koje ne doprinose vašim ciljevima? U koliko aktivnosti učestvujete jer “treba” a ne jer želite?
Šta bi ostalo u našem rancu života?
Ovo je najvažnije pitanje. Kad biste morali sutra da spakovate svoj život u jedan ranac, šta bi bilo stvarno važno? Šta bi nosili sa sobom, a šta ostavili? I koga biste pozvali.
Manje kao put do više
Minimalizam nije o tome da imamo manje, već da ono što imamo ima više smisla. Kada smanjimo buku, čujemo muziku. Kada uklonimo višak, vidimo suštinu.
U svetu koji nas bombarduje opcijama, najradikalniji čin je reći “ne” svemu što nije naše istinsko “da”. Znam, nije lako, ali se isplati. Jer kada se oslobodimo svega što ne trebamo, konačno imamo prostora za ono što želimo.
Počnite danas. Otvorite jedan orman, jednu fioku, jedan folder na telefonu. Izvadite pet stvari koje vam ne trebaju. Poklonite ih ili bacite. Osetićete kako vam postaje lakše. Bukvalno.
Manje stvarno može biti više.