Kada život nije fer
U ponedeljak mi je na seansu došla stara klijentkinja, slomljena. “Ostavlja me”, rekla je kroz suze. “Sedam godina braka, dvoje dece, a sad – sve je gotovo. Preko noći mi se život preokrenuo i nemam pojma šta ću dalje. Očajna sam.” Njena situacija me podsetila koliko brzo život može da nam izmakne kontroli.
Kao terapeut često razgovaram sa ljudima koji prolaze kroz teške periode. Od bolnih gubitaka, do suočavanja sa različitim ograničenjima. Neretko tad čujem rečenice tipa “Sve mi se raspalo”, “Ništa ne mogu da uradim povodom toga.”
Ko od nas nije nekad osetio da nam je život izvukao tepih ispod nogu, srušio kuću koju smo naporno gradili ili stavio zid na put kojim smo krenuli? Možda nas je ostavio partner kao moju klijentkinju, možda smo izgubili posao koji smo voleli, ili smo se suočili sa zdravstvenim problemom koji je potpuno promenio naš životni tok.
Prihvatanje i žaljenje
U ovakvim situacijama potpuno je prirodno i zdravo pustiti sve te emocije – bes, tugu, nemoć. Dati sebi prostora da osetimo koliko je situacija teška. Jedna klijentkinja mi je nedavno pričala o tome kako je njen sin nakon fakulteta odlučio da se preseli u Nemačku. “Tek kad sam sa vama podelila ovo, dozvolila sebi da se isplačem i priznam koliko mi je teško što odlazi, mogla sam da počnem da razmišljam o tome kako da održimo blizak odnos uprkos daljini.”
Naravno, nije dobro ni da nas te emocije predugo preplavljuju, posebno ako se sa njima nosimo sami. Ali svaka dublja promena počinje prihvatanjem. A uslov za prihvatanje je žaljenje.
Prostor kontrole
Nakon što se suočimo sa problemom i malo prežalimo dolazimo do ključnog pitanja – šta dalje? I tu nastupa jedna važna životna istina: uvek postoji prostor u kojem možemo delovati. Da, nekad je taj prostor veliki kao okean, a nekad mali kao pukotina u zidu. Ali je uvek tu.
Kad biramo karijeru ili način života, naša kontrola je velika. Kad se suočavamo sa problemima poput detetovih poteškoća u školi, imamo umerenu kontrolu – možemo uticati na kućno učenje i razgovor sa nastavnicima, ali ne i na ceo školski sistem. A kad nam se desi nesreća ili teška bolest, kontrola je mala – ne možemo promeniti što se desilo, ali možemo izabrati najbolji način lečenja i rehabilitacije.
Priča o dve slobode
Kroz svoj rad viđam poučan paradoks. Nedavno sam radio sa dva klijenta čije su priče savršeno ilustrovale ovu razliku. Prvi je imao je novac, slobodu da radi šta želi, podršku porodice – ali je stalno bio nesrećan jer nije znao kako tu slobodu da koristi. Druga klijentkinja je bila samohrana majka sa hroničnom bolešću, ali je svaki slobodan trenutak koristila da ugodi sebi, čita ili uči nove veštine i polako gradi bolju budućnost za sebe i dete. Pogodite ko je bio zadovoljniji?
Ekstreman primer ovoga nalazimo u priči Viktora Frankla, psihijatra koji je preživeo Aušvic. U uslovima koje je teško i zamisliti – nakon što je izgubio porodicu, dom, sve – pronašao je prostor slobode u jedinom mestu koje mu niko nije mogao oduzeti: u svojoj glavi. U mogućnosti da sam izabere kako će gledati na svoju situaciju. O ovom iskustvu Viktor piše u svojoj knjizi “Zašto se niste ubili?”.
Ne, nismo svi Frankl. I srećom ne moramo biti. Ali njegova priča, kao i priča moje klijentkinje koja gradi novi život uprkos preprekama, podseća nas na nešto važno – čak i kad smo potpuno saterani u ćošak, i dalje možemo uticati na naš doživljaj situacije.
Kontrola spolja ili iznutra?
Potreba za kontrolom je prisutna kod svih nas i oduzimanje nam teško pada. Ali primetio sam jedan zanimljiv obrazac: što više neko radi na sebi i kontroliše svoj unutrašnji svet, manje oseća potrebu da kontroliše okolinu.
Na primer, jedan klijent je na početku terapije stalno pokušavao da kontroliše svoju partnerku – gde ide, s kim se druži, kako se oblači. Kako je počeo da radi na svojim nesigurnostima i strahu od napuštanja, ta potreba za kontrolom je prirodno počela da se smanjuje. Naučio je da može da bude miran čak i kad nema potpunu kontrolu nad situacijom.
To ne znači da ne treba da utičemo na svoju okolinu kad možemo. Naravno da treba! Ali je možda najvažnije od svega da radimo na sebi – da naš unutrašnji prostor uredimo tako da nam u njemu bude lepo i sigurno bez obzira šta se spolja dešavalo. Našu sigurnu luku koja ide sa nama gde god da smo. Prostor koji niko ne može da nam oduzme.
Koraci ka vraćanju osećaja kontrole
Evo šta možemo da radimo kad nas nešto natera da se osetimo nemoćno i beznadežno:
1. Počnite od empatije prema sebi – dozvolite sebi da osetite težinu situacije kao što biste dozvolili dobrom prijatelju
2. Napravite jasnu razliku između onoga na šta možete i ne možete uticati
3. Fokusirajte se na jedan mali korak koji možete odmah preduzeti u zoni svoje kontrole
4. Posvetite se redovnoj brizi o sebi kroz meditaciju, pisanje dnevnika ili razgovor sa terapeutom
5. Primetite kada trošite energiju pokušavajući da kontrolišete nemoguće i preusmerite je na ono što možete
6. Slavite svaki mali uspeh na ovom putu
Uloga psihoterapije
Kroz psihoterapijski rad često svedočim transformaciji od potpunog osećaja bespomoćnosti do postepenog preuzimanja kontrole nad svojim životom. To je proces koji zahteva vreme i strpljenje, ali donosi duboke i trajne promene. Terapeut može pomoći da:
- Prođemo kroz nošenje sa teškim emocijama
- Sagledamo situaciju iz novih uglova
- Prepoznamo gde imamo više kontrole nego što mislimo
- Povratimo nadu
- Izgradimo unutrašnju snagu
- Pronađemo smisao i u najtežim okolnostima
Zaključak
Na kraju, obično lakše prihvatimo i prežalimo ishode na koje nismo mogli da utičemo, nego one na koje smo mogli a nismo. Možda je ovo i najveća motivacija da više koristimo prostor slobode koji imamo – ma koliki on bio.
Koji mali korak ka preuzimanju kontrole nad svojim životom ćete danas napraviti?