Da li čovek stvarno može da se promeni? Može – ne može, večita dilema. I ako da, koliko?
Pogledajte oko sebe – koliko ste puta čuli nekoga kako kaže “takav sam kakav sam”, ili “ne mogu da se promenim”? A opet, gotovo svako od nas je u nekom trenutku života poželeo da promeni neku svoju osobinu ili naviku. Ali, koliko je to zaista moguće?
Šta kažu psiholozi?
Ako pitamo psihologe individualnih razlika, odgovor nas neće preterano oduševiti. Udeo gena u crtama ličnosti je oko 40-50%, kažu brojna istraživanja. Studije na blizancima pokazale su da čak i kad su blizanci odrastali u potpuno različitim porodicama, zadržavaju iznenađujuće slične crte ličnosti.
Ako na genetski uticaj dodamo efekte sredine u kritičnim razvojnim periodima, ostaje obeshrabrujuće mali deo nas na koji možemo svesno da utičemo. Ovo potvrđuju istraživanja koja ukazuju da su osnovne crte ličnosti relativno stabilne tokom života – menjaju se retko, malo i sporo, posebno nakon 30. godine života.
Zašto uopšte pričamo o promeni?
Verovatno se pitate zašto neko ko se bavi ličnim razvojem iznosi ovako obeshrabrujuće podatke? Sve i da su tačni. Koji mu je đavo? Zar mu nije cilj da motiviše ljude da se menjaju?
Pa… i jeste, i nije. Insistiranje na promeni nije uvek neophodno. Nekad je i kontraproduktivno. A lično smatram, to je i jedan od razloga zbog kog se psihoterapija ne koristi više.
Često mislimo da će tamo, taj psihoterapeut, da nas „izvrne k’o kesu”. Da nas menja „iz korena”. A nešto nam govori da to neće ići lako. I sami smo pokušavali – i nije išlo. A ni to izvrtanje ne zvuči prijatno. Treba se posle skupljati, i opet pakovati.
Rezultat ovih pogrešnih uverenja je da odustajemo i pre nego što pokušamo. Kažemo „nema meni pomoći”, „takav sam – kakav sam”. I donekle smo u pravu, za to kakvi smo. Međutim, grešimo da nam nema pomoći.
Da bi nam bilo bolje, ne moramo nužno da radimo ono najteže – da menjamo svoju suštinu. Nekad je dovoljno da se bolje upoznamo i više prihvatimo.
Samospoznaja i samoprihvatanje
Zvuči previše očigledno, možda i malo glupo? Zar bar sebe ne poznajemo? Nažalost ne. I zbog toga često ispaštamo. A tek koliko se ne prihvatamo. Pa silno vreme i trud uzalud protraćimo pokušavajući da budemo nešto što nismo.
Ali čekaj. Reklo bi se da upoznavanje i prihvatanje sebe ipak vode ka nekoj promeni?
Tačno, ali ne neizbežno ka promeni osobina. Već ka promeni uverenja, obrazaca ponašanja, odluka, a tako i kvaliteta života. Nešto kao kad bi zadržali računar (hardver), a promenili program (softver). Za brži, bolji, tiši, efikasniji rad. Često je dovoljno optimizovati ono što već imamo, umesto mučnog pokušavanja da postanemo neko drugi.
Ograničenja promene
I promene crta ličnosti su naravno moguće. Uz adekvatnu motivaciju i posvećen rad. Novija istraživanja o neuroplastičnosti mozga potvrđuju da naš mozak ostaje prilagodljiv tokom celog života. Čak i kratkoročne prakse poput meditacije mogu proizvesti merljive promene u moždanoj aktivnosti i ponašanju. Slično se dešava i kroz proces psihoterapije.
Naravno, preterano saradljivi mogu naučiti da kažu “ne”, ali bih ipak savetovao da izbegavaju osobe koje im često probijaju granice. Anksioznima da se suočavaju sa svojim strahovima. Otvorenima da, umesto monotonog, biraju raznovrsnije okruženje.
Introvert može trenirati da počne da se snima za Tik-tok i javno nastupa, ali i ne mora. Može da piše blog tekstove, iz svoje zone komfora, i tako zadovolji istu potrebu za izražavanjem, uticajem i pomaganjem drugima. Hmm… ne znam zašto mi baš ovaj primer pade na pamet 🙂
Zamislite život kao sliku koju stvaramo. Neke boje i pribor smo dobili. A tehnike uvežbali. Neko je dobar u akvarelu, neko u grafici. Ništa od ovoga nas ne sprečava da slika bude lepa. A ni da uživamo dok je stvaramo. Ali, ako sa tušem pokušamo da oslikamo dugu ili sa vodenim bojama detaljan arhitektonski plan, teško da ćemo uspeti. A i da ćemo u tome uživati.
Kako pristupiti ličnom razvoju
Stručnjaci danas našu ličnost posmatraju kroz više nivoa: osnovne crte, karakteristične adaptacije („kouping mehanizme“) i narativni identitet (priču o svom životu). Dok su osnovne crte relativno stabilne, druga dva nivoa su podložnija promeni i razvoju.
Dobar psihoterapeut će vam pomoći da napravite razliku između onoga šta možete i ne možete da menjate. Ukazati na cenu koju bi platili promenom, ali i pomoći da pronađete drugačije, često jednostavnije i efikasnije načine ostvarenja istih potreba. Наравно, оdluka će uvek biti na vama i uvek će se poštovati.
Samosvest je prvi korak ka smislenoj promeni. Kada svesno pratimo svoje misli, osećanja i ponašanja, stvaramo prostor za izbor umesto automatskog reagovanja. A sam taj izbor – da reagujemo drugačije nego po navici – predstavlja onu promenu koja nam zaista može pomoći.
Mudrost prihvatanja
Dugoročna istraživanja pokazuju da iako osnovne crte ličnosti ostaju relativno stabilne, ljudi ipak pokazuju značajne promene u specifičnim ponašanjima i navikama tokom života. Ono što se zaista menja nije naša suština, već način na koji koristimo svoje urođene tendencije i kako ih usmeravamo.
Tako da, da li čovek može da se promeni? Da, ali mudro – u okvirima svoje prirode. Možda nećemo od introverta napraviti najživlju osobu u sobi, ali možemo pomoći toj osobi da pronađe načine da se oseća prijatno u socijalnim situacijama kada je to potrebno – i da ceni i koristi svoju sposobnost za duboke misli i samostalni rad kad je to poželjno.
Mudri ljudi uzimaju u obzir svoje prednosti, ali i nedostatke. Poznaju se i iskreni su prema sebi. Tako da, uprkos ograničenjima boja i pribora koje smo dobili, možemo stvoriti nešto jedinstveno i lepo.
Prihvatanje da nismo dobri u svemu ne znači odustajanje, već mudro usmeravanje naših napora. Slikajte platno svog života bojama koje imate i tehnikama koje znate. Jer kada prestanete da se borite protiv svoje prirode i počnete da sarađujete s njom, vaše umetničko delo zvano život neće ličiti ni na čije drugo, a opet biće prelepo.