Šta je uopšte Ego?
Sedim sinoć na piću sa prijateljem koji mi priča o njegovom novom kolegi. “Ma taj lik ima toliki ego da je to strašno”, kaže on u nekom trenutku. Odmah sam se zamislio i setio koliko često čujemo slične izjave. I koliko je konačno vreme da napišem nešto na ovu temu.
“Ego veliki kao kuća”, “ego trip”, “ego manijak” i slično su izrazi koje često koristimo da opišemo samocentrične osobe. One sa izraženijom narcističkom organizacijom ličnosti. Reč Ego, koja u grčkom jeziku jednostavno znači “ja”, u svakodnevnom govoru postala je simbol nečeg negativnog, nečega čega se treba stideti i osloboditi.
Dva sveta, dva pogleda
Ova tema mi je posebno zanimljiva jer sam godinama izučavao istočne filozofije i praktikovao njihove tehnike, a tek kasnije susreo i sa psihodinamskim teorijama zapada. I primetio sam nešto zanimljivo – isti pojam se u ove dve paradigme posmatra dosta različito.
U budizmu i sličnim filozofijama, Ego se vidi kao glavna prepreka prosvetljenju. To je onaj deo nas koji se vezuje za materijalno, koji žudi za priznanjem i želi da se dokaže. Deo koji se opire prihvatanju i promenama, usput poričući svoje slepilo. Istočni učitelji kažu da plete mrežu iluzija koja nas drži zarobljene u patnji i sve što treba je da uklonimo tu mrežu (a ne da razmrsimo) i patnja će zauvek nestati.
Sa druge strane, u psihoanalitičkoj tradiciji, zdrav i jak Ego je cilj psihološkog razvoja. Frojd ga vidi kao mudrog posrednika između naših nagona (Id-a) i unutrašnjeg kritičara (Superega). Njegova uloga je zadovoljenje potreba na sebi i socijalno prihvatljiv način. Kao i očuvanje slike o sebi da se ne bi “psihološki raspali”. Ovo naravno uopšte nije lako, zato se Ego često služi raznim načinima iskrivljenja realanosti – nesvesnim mehanizmima odbrane.
Kako lažemo sebe
Upravo u zrelosti mehanizama i učestalosti korišćenja može se prepoznati snaga Ega. Što su primitivniji Ego je slabiji.
Na primer, kada nas neko kritikuje, možemo reagovati različito. Osoba sa primitivnijim mehanizmima će možda potpuno poricati kritiku (‘Ma nije to tako!’) ili će je projektovati na druge (‘Ti si taj koji to radi!’). Sa druge strane, neko sa malo zrelijim mehanizmima može da racionalizuje (‘Da, možda sam pogrešio, ali imao sam dobar razlog…’) ili da sublimira svoju frustraciju u nešto konstruktivno (‘Ok, ovo je prilika da nešto naučim i popravim.’).
Istina je da svi mi lažemo sebe. Nesvesno naravno. A to koliko se lažemo je obrnuto srazmerno našim emocionalnim kompetencijama i našem mentalnom zdravlju. Osobe koje se mnogo lažu i koriste primitivne mehanizme često imaju neke poremećaje ličnosti. A mi, malo manje “neurotični”, lažemo se manje i trpimo manje posledice.
Preskakanje stepenica
Nego da polako krenemo u pomirivanje istoka i zapada. Radili su ovo i drugi, naravno. Čak je i poznati duhovni učitelj Ošo govorio o zrelom Egu kao zreloj voćki koja sama otpada sa drveta. I ambicijama kao nečemu što ne treba odbaciti.
Ošo kaže da voćka koja ne sazri a otpadne ne ispuni svoj potencijal. Ok, Ošo je čitao puno, pa i Frojda, ali šta ovo zapravo znači? Znači da ne treba preskakati razvojne korake.
Naravno da sam i sam ovo radio. Ko nije? Kad se suočimo sa životnim izazovima i krizama, sa kojima nemamo dovoljno kapaciteta da se nosimo, lakše je pobeći u duhovnost i transcendenciju. Tamo, bar na trenutak, možemo da se skolonimo od svega i pronađemo mir. Ali nažalost (ili na sreću) život nas kad-tad vrati na zemlju, pred iste one izazove od kojih smo pokušali da pobegnemo.
Paradoks promene
U psihoterepijskom rečniku postoji nešto što se zove “paradoksalna teorija promene”. Ona kaže da prvo moramo prihvatiti nešto da bismo mogli da ga menjamo. A bežanje od sebe i negiranje svog Ega ne pomaže puno, složićete se. Kako se u narodu kaže – iz svoje kože se ne može.
Zanimljivo je da u toj sigurnoj bazi asketskog mira možemo i da izgubimo kontakt sa realnosti. Ovo dalje može voditi i do veličanja slike o sebi. Slike kreirane u nerelnim okolnostima, bez iskušenja svakodnevnih odnosa, rada i življenja u komplikovanom, nemirnom i nesavršenom svetu. Sto nije ništa drugo nego nova vrsta Ega.
Nedavno sam radio sa klijentom koji je duže vreme sledio jednu spiritualnu filozofiju. “Pokušavao sam da se oslobodim Ega”, rekao mi je, “iako je meni bilo bolje, išao sam u ekstreme, sa visine sam gledao ljude, dugo nisam imao devojku, a počeo sam bio i da gubim i prijatelje, …” priznao je.
Tokom terapije smo otkrili da problem nije bio u Egu već u Superegu koji je od njega imao previsoke i perfekcionističke zahteve. Superegu koji nije mogao da prihvati stvarnost i u klijentu stvarao osećaj neadekvatnosti, nevoljivosti i stida. Nakon rada na poreklu ovih zahteva i sistema uverenja koji stoje iza njih klijent je mogao malo da popusti i živi rasterećenije i zadovoljnije.
Slično iskustvo sam imao i sa klijentkinjom koja je bila uspešna poslovna žena. Nakon što je krenula da se bavi jogom i meditacijom, počela je da osuđuje svoj “materijalni uspeh” i “ego-vođeno ponašanje”. Trebalo nam je vremena da shvatimo da njen uspeh nije bio rezultat preteranog Ega, već zdravih ambicija i talenta. Problem nije bio u Egu, već u novoj idealističkoj slici koju je stvorila o tome kako “duhovna osoba” treba da živi.
Put ka integraciji
Kao i svako drugo moćno oružje istočne tehnike treba pažljivo koristiti a filozofije kritički preispitivati. Na primer, mindfulness meditacija je izvanredan i apsolutno bezazlen alat za razvoj samosvesti i prihvatanja. Ali ne kao bekstvo od samog sebe, svojih želja i nagona, već kao način da ih bolje upoznamo, razumemo a kasnije i proradimo.
U psihoterapiji radimo slično – osvešćujemo unutrašnje konflikte i jačamo Ego kako bismo mogli donositi zrele odluke i pomiriti nemire bez potrebe da lažemo sebe ili druge.
Par smerica
Evo par saveta koji mogu pomoći u razvoju zdravog i jakog Ega:
- Prihvatite da je Ego deo vas – ni dobar ni loš, samo manje ili više zreo
- Prepoznajte razliku između zdravog samopouzdanja i “naduvanog Ega”
- Praktikujte mindfulness da bolje upoznate sebe
- Negujte balans između ambicije i prihvatanja
- Ako osetite da se ne pomerate puno, zatražite pomoć!
Da zaključimo
Možda nije pitanje treba li nam Ego ili ne, već kako da razvijemo jak i zreo Ego koji će nam pomoći sa životnim izazovima, a koji će, kad dođe vreme, znati i da se skloni u stranu.
Dalaj Lama kaže: “Ego je kao stolica. Kada je previše kruta, neudobna je. Kada je previše meka, ne pruža podršku. Pravi balans je ono što nam treba.”
Tajna je možda u tome da radimo na sebi bez velike drame, gradeći zdrav odnos sa svojim Egom kao korisnim saveznikom na životnom putu. A kad sazri, otpašće sam.