Promena kao putovanje, ne skok
Sećate li se poslednjeg puta kada ste čvrsto odlučili da promenite neku naviku, samo da biste se nekoliko nedelja kasnije zatekli na istom mestu? Bilo da se radi o vežbanju, ishrani ili novim rutinama – put promene često je posut neočekivanim izazovima.
Promene su jedina konstanta u našim životima. Za neke smo zaslužni sami, a za neke neki drugi faktori – a najčešće je to kombinacija oba. One koje zavise od nas, nekad se dešavaju spontano, a nekad planirano. Nekad više, a nekad manje uspešno.
Zašto je to tako? Zato što je proces promene daleko složeniji nego što nam se na prvi pogled čini. U svojoj psihoterapijskoj praksi svakodnevno pomažem ljudima da navigiraju kroz ovaj izazovni proces prema modelu koji prepoznaje šest ključnih faza kroz koje prolazimo.
1. Predkontemplacija: Nevidljivi problem
U fazi predkontemplacije, osoba ne vidi da postoji problem koji zahteva promenu. Često postoji potpuno poricanje ili minimiziranje težine situacije. Sam uzrok problema je, kako bi mi psihoterapeuti rekli, “egosimpton” – osoba ne doživljava ponašanje kao problematično jer je u skladu sa njenim doživljajem sebe.
Kad devojka sa obrascima ljubomore govori “Ja sam jednostavno emotivna i strasna osoba, to je deo mog temperamenta” ili kad klijent sa problemom besa kaže “Takav sam oduvek, direktan i iskren – ljudi moraju da me prihvate takvog.”
2. Kontemplacija: Prvi zraci svesti
Kako postajemo svesniji, ulazimo u sledeću fazu gde počinjemo da prepoznajemo problem, ali se nalazimo u stanju ambivalencije – delu nas koji želi promenu suprotstavlja se deo koji se opire. Problem polako postaje “egodiston” – odvajamo ga od svog identiteta, što je neophodno za dalji rad.
U fazi kontemplacije pomažem klijentima da istraže tu ambivalenciju bez osuđivanja. Zajedno razmatramo prednosti i nedostatke zadržavanja trenutnog stanja nasuprot prednostima i nedostacima promene. Ovde se radi na preispitivanju i jačanju motivacije.
To je kao kada osoba počne da prepoznaje da njeni obrasci izbegavanja konflikata stvaraju probleme u odnosima, ali istovremeno strahuje od toga šta bi moglo da se dogodi ako počne da se zalaže za sebe. “Znam da bi trebalo da postavim granice, ali…”
3. Priprema: Planiranje puta
Kada konačno prevagnemo na stranu promene, osvestimo i razrešimo oprečna osećanja i prihvatimo nužan gubitak, prelazimo u fazu pripreme. Odluka je donesena, a fokus se pomera na planiranje konkretnih koraka. Ovo je često kratka, ali ključna faza koja postavlja temelje za uspeh.
Kao terapeut, u ovoj fazi pomažem u postavljanju dostižnih, relevantnih i vremenski određenih ciljeva. Zajedno razmatramo potencijalne prepreke i razvijamo strategije za njihovo prevazilaženje.
To je kao kada osoba sa anksioznošću odluči da se suoči sa svojim strahovima i počne da zapisuje situacije koje izbegava, rangira ih po težini i planira postepeno izlaganje – stvarajući strukturu koja će podržati predstojeću promenu.
4. Akcija: Prvi koraci na novom putu
Sa planom u rukama, spremni smo za akciju – fazu kada vidimo konkretne promene ponašanja. To je često najvidljivija faza, ali i ona koja zahteva najviše energije i odlučnosti. A uspesi koje doživljavamo, donose osećaj ponosa i zadovoljstva što dodatno podstiče osobu da istraje na putu promene.
U ovoj fazi, uloga nas terapeuta je da pružimo podršku, pratimo napredak i pomognemo u rešavanju problema koji se pojavljuju. Često radimo i na razvijanju novih veština koje su potrebne za održavanje promene.
U svakodnevnom životu, to je može biti period kada osoba koja je ranije izbegavala bliskost ulazi u odnos, počinje da deli više o sebi i ostaje prisutna u odnosu kada se pojave teške emocije.
5. Održavanje: Učvršćivanje novog puta
Kada prođe inicijalni entuzijazam akcije, dolazimo do izazovnog perioda održavanja. Nakon što ostvarimo promenu, imamo prirodnu potrebu da se opustimo i nagradimo za uloženi trud. Ali sada je ključno biti strpljiv i nastaviti da ulažemo napor kako bismo učvrstili nove navike i sprečili povratak starim obrascima.
U ovoj fazi, pristup se usmerava na jačanje samoefikasnosti i pripremu za izazovne situacije koje mogu doći. Razgovaramo o tome kako promena postaje deo identiteta i vrednosnog sistema.
To je kao kada osoba koja je radila na svojim perfekcionizmu sada aktivno primenjuje vremensko ograničenje za zadatke da bi izbegla beskonačno dotеrivanje. Vežba da kaže da je nešto „dovoljno dobro“ a kada oseti anksioznost zbog nečeg što nije savršeno, primenjuje tehnike za regulaciju emocija umesto da se vrati beskonačnom dorađivanju.
6. Relaps: Spoticanje nije padanje
Uprkos našim najboljim naporima, povremeno može doći do relapsa – faze privremenog vraćanja na staro. Svakako je važno da je pomenemo, jer ako se dogodi relaps ili povratak starim obrascima to nikako ne treba shvatiti kao neuspeh! Povremeni relaps je normalan deo procesa promene. Ključno je kako ga interpretiramo. Možemo osećati snažno razočaranje u sebe, ali možemo i gledati na ovo iskustvo kao na novu priliku za učenje.
Umesto da vidimo relapse kao dokaz da “ne možemo da se promenimo”, bolje je da ih prihvatimo kao vredne lekcije o svojim okidačima i priliku da ojačamo svoje strategije održavanja promene.
Terapeutova uloga je ovde da, bez osuđivanja, pomogne klijentu da razume zašto se relaps dogodio i kroz nove uvide i podršku ga ohrabri da nastavi dalje.
Zaključak: Prihvatanje cikličnosti promene
Ono što često vidim u terapijskom radu je da promena nije linearna već ciklična. Ponekad se vraćamo unazad pre nego što krenemo napred. Ponekad prolazimo kroz iste faze više puta, ali svaki put sa dubljim razumevanjem.
Ključna lekcija koju sam naučio prateći svoje klijente (nekad i godinama) jeste ova: naša sposobnost da prihvatimo gde se trenutno nalazimo, bez osuđivanja, često određuje koliko ćemo daleko stići. Kada prepoznamo fazu u kojoj se nalazimo, možemo biti strpljiviji prema sebi i usmeriti energiju na strategije koje su najprikladnije za taj trenutak.
Ako se borite sa promenom u svom životu, zastanite na trenutak i zapitajte se – u kojoj sam fazi sada? Da li još uvek ne vidim jasno problem? Da li se borim sa ambivalencijom? Da li pravim plan? Da li aktivno radim na promeni? Da li održavam postignuto? Ili se oporavljam od relapsa?
Svaka od ovih faza je potpuno legitiman deo putovanja, i svaka zahteva drugačiji pristup. Prihvatanje složenosti promene nije samo prvi korak, već veština koja nas prati kroz ceo život, omogućavajući nam da rastemo i transformišemo se na autentičan i održiv način.