Zamislite sledeću situaciju. U restoranu ste. Za susednim stolom majka sa dečakom od pet godina. Dete viče, zahteva sladoled, baca pribor sa stola. Vidite kako majka nervozno gleda okolo, izvinjava se svima pogledom. Oseća se prilično bespomoćno. Neće da pravi veću dramu pa tiho pristaje: “Dobro, dobro, samo prestani da vičeš…”
Za drugim stolom, druga priča. Otac mirno objašnjava ćerki: “Razumem da želiš desert, ali pravilo je da prvo pojedemo ručak. Posle ćemo zajedno da izaberemo nešto slatko.” Devojčica kimne, nezadovoljna, ali prihvata.
Nije teško zamisliti ovu scenu, zar ne? Zato što je prilično realna. Iste želje, ista situacija, ali različiti pristupi. I tu počinje priča o stilovima roditeljstva.
Zašto nam je teško sa granicama?
Imam utisak, kao i mnoge kolege, da je Srbija postala prilično pedocentrično društvo – deca su u centru svega. I razumemo zašto. Mnogi od sadašnjih roditelja su odrasli u hladnim, strogim domovima gde su pravila bila važnija od osećanja. I rekli su sebi: “Svoju decu neću odgajati tako.” Pa su stvari malo otišle u drugu krajnost.
Razgovarao sam nedavno sa jednom majkom koja mi je kroz suze priznala: “Ne mogu da ga gledam kako plače. Fizički me boli. Zato mu sve dozvolim.” Drugi klijent mi je rekao: “Bojim se da ne budem previše strog. Šta ako mu nanesem traumu?”
Svi ovi strahovi dolaze iz duboke ljubavi. Problem je što u strahu da ne ponovimo greške naših roditelja, često odlazimo u drugu krajnost. I onda se osećamo izgubljeno – previše popustimo pa se osećamo krivo, pokušamo da budemo strogi, ali nam ne ide.
Ovo sam posebno osvestio kada sam neko vreme živeo u Francuskoj. Prijatelji bi nas pozvali na večeru i prvi deo druženja bio je posvećen deci – kvalitetno vreme, pažnja, igra, razgovor. Deca su bila super srećna. A onda, u dogovoreno vreme, deca bi otišla u krevet. Mi bismo seli za sto, otvorili flašu vina i nastavili druženje. Deca su znala pravila. Ponekad bi se bunila, što je normalno, ali su znala da su voljena i da njihovi roditelji takođe imaju svoj prostor i vreme koje žele da provede na svoj način.
Zvuči kao nešto što bi svaki roditelj poželeo. U čemu je tajna?
Četiri stila roditeljstva
Psihologinja Diana Baumrind je još 60-ih primetila da se stilovi roditeljstva mogu opisati kroz dve važne dimenzije: kontrolu (koliko postavljate pravila) i toplinu (koliko pokazujete ljubav). Iz toga su nastala četiri osnovna stila. Većina nas se kreće između njih zavisno od situacije i umora. To je ljudski. Ali svako ima jedan dominantan obrazac. Probajte da pronađete svoj. Bez osuđivanja sebe.
Autoritativni stil – struktura sa toplinom
Ovo je stil ka kojem težimo. Stil iz primera iz Francuske. Autoritativni roditelji postavljaju jasna pravila, ali pažljivo slušaju dete. Objašnjavaju zašto pravila postoje i koriste logične posledice umesto kazni. Istovremeno pokazuju toplinu i konstantnu podršku.
Nije lako. Zahteva energiju da objasniš umesto da narediš. Zahteva hrabrost da kažeš “ne” i izdržiš plač koji sledi.
Zamislite: dete traži da ostane budno još pola sata da se igra. “Vidim da uživaš u novoj igri. Možemo da je igramo zajedno sutra. Sad je vreme za spavanje – ujutru ideš u školu.”
Autoritativno ne znači biti najbolji prijatelj. To znači biti roditelj. Znači biti odrasla osoba koja vodi, ali sluša. Deca koja odrastaju ovako obično razvijaju zdravo samopouzdanje, lakše se druže i imaju unutrašnju motivaciju, ne samo strah od kazne.
Autoritarni stil – kada struktura zagušuje
“Zato što sam ja tako rekao!” Možda ste čuli ovu rečenicu od svojih roditelja. Možda ste je izgovorili i sami u trenutku frustracije.
Autoritarni roditelji traže poslušnost. Pravila su kruta, disciplina stroga, greške se ne tolerišu. Često ovaj stil dolazi iz najboljeg motiva – roditelji žele da zaštite i pripreme dete za “surov svet”.
U situaciji sa igrom: “Ne pitam te šta želiš! U krevet odmah ili ću da ti oduzmem tu igru!”
Razumem odakle ovo dolazi. Mnogi od nas su tako odgajani. Ali uz koju cenu? Koliko straha i nesigurnosti je ostalo? Deca autoritarnih roditelja često razvijaju nisku sliku o sebi i teško regulišu emocije jer nikada nisu naučili kako – samo su naučili da ih potisnu.
Popustljivi stil – kada ljubav gubi putokaz
Ovo je najteži stil za opisivanje, jer znam koliko ljubavi stoji iza njega. Popustljivi roditelji obožavaju svoju decu. Žele da ih zaštite od svake frustracije. Pravila su retka jer su roditelji fokusirani na to da dete bude srećno i zadovoljno.
“Samo da prestane da plače…” Znam taj osećaj. Ko može mirno da gleda svoje dete kako pati, makar to bilo zbog sitnice?
Problem nije u ljubavi – ljubavi ima previše. Problem je što deca izgube putokaz. Kada nema granica, svet postaje previše nesiguran. Deca zapravo traže granice, jer granice pružaju sigurnost.
Deca popustljivih roditelja često imaju problema sa samokontrolom i loše podnose frustraciju. Ne zato što su loša deca, već zato što nikada nisu imali priliku da nauče ove veštine. A i kada se suoče sa realnim svetom koji nije tako razumevajuć i popustljiv, bude im izuzetno teško.
Zanemarujući stil – kada je roditelj odsutan
Zanemarujući stil je možda najteži za razumevanje. Zanemarujući roditelji mogu da zadovoljavaju osnovne potrebe – hranu, sklonište – ali tu se njihovo roditeljstvo zaustavlja. Emotivno su distancirani, ne postavljaju pravila niti pokazuju toplinu. Ponekad ovo dolazi iz duboke depresije, zavisnosti, sopstvene traume. Nije uvek svesno ili zlonamerno.
Deca nose najdublje rane – osećaj da nisu voljena, da ne vrede i ne zaslužuju pažnju. I te rane se teško leče.
Šta nosimo iz svog detinjstva
Obrasci se prenose sa generacije na generaciju. Ako ste odrasli sa autoritarnim roditeljima, verovatno ćete ili ponavljati iste obrasce ili ići u drugu krajnost. Oba scenarija su reakcija na prošlost, ne izbor zasnovan na potrebama vašeg deteta.
I to je u redu. To je ljudski. Sve dok postanemo svesni.
Ali evo dobre vesti – možete svesno izabrati najbolje od onoga što ste dobili. Ako je vaš otac bio autoritaran, možda je imao odličnu strukturu i disciplinu. Ako je vaša majka bila popustljiva, možda je znala da pokaže toplinu i razumevanje. Ne morate odbaciti sve što su vas naučili. Možete uzeti strukturu od oca i toplinu od majke, i integrisati ih u svoj autoritativni stil. To je transgeneracijska integracija – ne ponavljanje ni bežanje, već svesno tkanje najboljeg od prošlosti u sadašnjost.
Ako prepoznajete sebe u ovome
Možda čitate ovo i osećate se kao loš roditelj. Zaustavimo se ovde. Duboko udahnite.
To što povremeno skliznete u neki stil ne definiše vas kao roditelja. Svi mi ponekad reagujemo autoritarno kada smo iscrpljeni. Svi ponekad popuštamo jer je lakše. Stil roditeljstva je dominantan obrazac kroz vreme, ne jedan loš dan.
Svesnost je prvi korak. Već time što čitate ovo i preispitujete sebe, pokazujete ljubav za svoje dete. To vas čini dobrim roditeljem. I promena je moguća – vidim to svaki dan u svojoj praksi.
Počnite malo. Ne morate sve promeniti preko noći. Počnite sa jednom stvari – na primer, objašnjavanjem pravila umesto zahtevanja poslušnosti. Male, dosledne promene prave veliku razliku.
Budite nežni prema sebi. Pročitajte o razvoju dece, razgovarajte sa partnerom o zajedničkim pravilima. Ako je potrebno, potražite psihoterapiju. Tražiti pomoć nije slabost – to je hrabrost.
I oprostite sebi. Nećete biti savršeni. Niti će to ikada biti moguće. Vašoj deci ne treba savršen roditelj. Treba im dovoljno dobar roditelj koji raste sa njima, koji prepoznaje svoje greške i pokušava bolje.
Kako dalje
Autoritativni stil – balans između strukture i topline – nije odredište. To je put koji zahteva svestan rad i strpljenje. Ali to je put koji vodi ka zdravom, sigurnom i srećnom detetu. I ka vama kao roditelju koji može da spava mirno.
Ako ste prepoznali da vam je potrebna pomoć, ne oklevajte. Najbolja investicija u vaše dete je investicija u vas same. A već time što ste pročitali ovo do kraja, napravili ste prvi korak.